Ne želim da budem politički korektna i objektivna, jer mi nismo normalne.

Nek se rodi dijete, al’ neka bude muško.

I bi muško.

Donesoše ga kući i dogovoriše se, balkanski roditelji, da je njegovo da galami, jede da naraste veliki, da se igra isključivo muškim igračkama i da bude onaj kome svi udovoljavaju. Jer, zamisli, Bog te pogledao, dao ti da rodiš mudonju. Tvoje je da budeš srećna i pustiš njega da bude ono što najbolje zna da bude – muško.

I tako to krene.

Prvo za njim sklanjaš igračke. Možda bi ti nekad i pokušala da ga nagovoriš da ti bar pomogne, ne mora on sam. Ali te muž i pola rodbine, čak i oni već mrtvi, poprijeko pogledaju uz prećutnu “On je muško.” i ti šta ćeš, skloniš za malim mudonjom.

Onda on malo naraste, ti i dalje sve sklanjaš za njim, donosiš, odnosiš, prinosiš, paziš da ta muškost ostvari svoj puni potencijal. Ako u prodavnici igračaka krene da se igra sa rozim kolicima ti se izviniš i kažeš: “Ma ne radi on to inače, on je muško.” pa mu tutneš neki bager u ruke.

Onda on još malo naraste pa krene da štipa djevojčice, povlači im gumu od najmanjih grudnjaka na svijetu, jer on je muško, a na muškarcima je da pokažu ženama ko je glavni.

I tako on raste, raste njegova muškost, a ti i dalje sklanjaš za njim. Umorna si ti sad već, ali ko bi starog konja sad nečem učio. Ti sad već imaš refleks zvani “On je muško.” pa kad on, jadan, krene da sam nešto uzme, donese, ti si već ustala i donijela. Sažvakala bi ti njemu hranu, ali bojiš se nećeš dovoljno dobro pa ga pustiš da on to sam.

I oženi se on. Ode nekoj drugoj ženi. Onoj istoj koja je gledala kako njena majka to radi svom mužu ili još bolje, sinu. I ona šta će, nastavi.

woman-hair-raising-freakout-660x405

Skloni čarape, uključi mašine, skuva ručak. On nekad oguli krompir, ali zato što ona ronda i nabija mu na nos. Ona će sve.

Rekla bi ona njemu da on nešto, ali konta dok ja njemu objasnim šta treba, bolje da ja sama. I tako on ponekad nešto uradi, a ona, ona procvjeta, piše statuse, tvitove, šalje poruke u grupne četove “Zamisli, on je :uradio neku potpuno normalnu stvar: pa zar nije najbolji muž na svijetu?” I one s sve slože da jeste. Najbolji na svijetu. I onda on jadan, šta će, shvati da ne mora često, da je i povremeno dovoljno. Heroj.

Rodi se dijete. Pol sad nije važan. Vjerovali ili ne, ali eto nije.

Ona, emancipovana, hrabra, snažna, sve će oni zajedno raditi. Eto on samo ne mora da doji, jer ne može.

Krene to tako što ti uzmeš da je nosiš više, jer ona neće njemu. A neće njemu jer je ti uvijek uzmeš kad ti se učini da je on smotan i da će je polomiti.

Nastavi se tako što ti da bi otišla iz kuće moraš i da okupaš i uspavaš bebu, a on da bi otišao iz kuće mora da se obuje i obuče.

I u jednom trenutku ti shvatiš da radiš i ono što je radila njegova majka, i ono što bi morala ti svakako i ono što moraš sad ti kao nečija majka.

A on – heroj! Prošetao s njom da ti malo odspavaš. Daj tri aplauza.

Presvukao je, jer se ukakila (naravno u prisustvu brojne publike). Zovite Dodika, nek odlikuje čovjeka.

Ustao sat ranije, pa zaspao popodne odmah, a ti ga gledaš zaljubljeno, mili tvoj muž umoran, dok hvataš podočnjake po kući i slušaš J. Lo. Nisam ti ja mater.

(nastavi niz situacija)

Generalizujem, pa šta? Niti su svi ovakvi, niti nisu. (Anja, znam da je tvoj bolji od tvog, ćuti i grli ga. :D)

Ne želim da budem politički korektna i objektivna, jer mi nismo normalne.

Za sve smo mi krive. Za sve. Toliko se bavimo trivijalnostima i toliko smo nesposobne da delegiramo obavezu. Ne muškom, nego bilo kojem stvorenju, sve iz te proklete potrebe da budemo heroine, one koje mogu sve, najhrabrije, najsnažnije, najogrnizovanije, kraljice svake prostorije u kući i u kancelariji. Ma talenat i za krevet i za kuhinju i za laptop.

Ma u tri lijepe više s tim. Od toga raste tumor, tako se dese papiri za razvod, od toga narastu suze koje teku u potocima.

Reci mu, lijepo, glasno, tiho, porukom, postitom, bilo čim. Reci mu da uradi ovo ili ono. Naljuti se.

Znaš šta će se desiti?

On će to uraditi. Možda će se poslije ponašati kao heroj, jer je uradio, ali brzo to prođe kad shvati koliko puta na dan mora biti heroj pa mu malo vremena ostane da to sve obavi.

Oni sve urade, samo kad im se kaže. Ali mi to kao slabost doživljavamo, to kad nekog zamolimo da nam pomogne. Pritom, nisi ti sama dijete rađala. Nisi sama tanjire isprljala. Nisi sama.

Reci.

 

P.S.

A vi majke sinova, odgajajte ih učešći se na svojim greškama. Znam neke majke čiji će sinovi biti najbolji muževi svojim ženama, najbolji partneri svojim partnerkama. Može se to. Stvarno.