Nisam ja guma da se izbalansiram

Izbalansiraj se.

Nađi tu tačku unutar sebe, pa je pogledaj, pa gledaj kroz nju, nek kroz nju izađe sve loše iz tebe i nađi balans.

Možeš ti to.

Ne jogurt Balans na polici u marketu. Nego balans. Znaš onaj o kojem svi pričaju.

Onaj o kojem obučavaju.

Onaj za koji plaćaš da ti ga nađu.

Da te izbalansiraju.

Kao da si guma na autu.

Kao da je na tebi nešto tako pravilno, striktno određeno kao ta četiri točka kojima je jedini zadatak da se okreću.

A koliko je zadataka ispred i iza tebe. A u tebi tek haos.

Ali izbalansiraj se. Kako ne možeš.

Uzmeš um, uzmeš tijelo, jedno u jednu, drugo u drugu ruku i kažeš:

Alohomora, izbralansiraj se!

Možeš ti to. Pa vidiš da svi kažu da možeš.

Kako misliš niko te nije pitao možeš li?

Kako misliš niko ne zna da nije balans to što ti tražiš, jer balans podrazumjeva neki mir, neku stabilnost, a u tebi sve neki talasi, lavirinti, krivine i šume. A oni bi da to sve regulišu semaforima, udisajima koji traju do 30, zalogajima koji traju do 15. A ti nekad i 40 puta žvaćeš, jer odlutaš na more, tamo na onu ležaljku koja je malo neudobna, ali ima odličan pogled u ništa. A nekad žvaćeš tek do 3, jer i to vrijeme ukradeš od trčanja za njom, njim, šerpom, štiklom, knjigom, toalet papirom.

Ne razumijem, kako možeš da kažeš da balans ne postoji, da je to marketinški trik koji dobro prolazi u ovom vremenu kad je sve na prodaju (čik ne zapjevaj narodnjak).

Ovo je vrijeme paklenih očekivanja.

U isto vrijeme svi očekuju od tebe da nađeš mir u sebi, balans na dnu te rupe koja se završava u dnu stomaka, gdje stanuju oni osjećaji za koje nisu još našli adekvatno ime, ali i da stigneš i postigneš i dostigneš i prestaneš i nestaneš i staneš i kreneš. I sve odjednom. I sve izbalansirano.

Proklamuju zdravu, izbalansiranu ishranu, nemoj maragrin, nemoj šećer, nemoj gluten, nemoj. Samo nemoj to što nije u balansu. S čim? S kim?

Znaju li oni da ponekad samo šećer može da te iščupa iz rupe u koju upadneš jureći taj balans? Znaju li oni da te margarin i džem podsjećaju na ona mirna jutra, kad je vatra bila u balansu s vremenom napolju, a baka govorila «Uzmi, sine, gladna si.»

Znaju li oni da se niko nije izbalansiran rodio, a kamoli umro, jer čemu sve ovo ako ne vidim i šta je skroz gore i skroz dole?

Izbalansiraj se.

Neću. Jer će i vrijeme balansa proći pa ćemo mi raštimovani opet biti u modi. I možda će srce povremeno preskočiti, možda ću pojesti koju sopstvenu godinu jedući unutrašnjost usana. Ali to su i dalje moje godine. Moj haos. Moj stres.

 

Ovaj tekst je dio projekta Coca-Cola Bloggers Network Adria . Ukoliko želite pročitati tekstove mojih kolega iz Srbije, Hrvatske,  Crne Gore i Makedonije, koji su takođe dio CCNBA učinite to ovdje .